Eklektikos
Neću da krijem da sam jos uvek u fazi shvatanja da život nije onakav kakvim smo ga crtali kad smo bili mali, ali bar znam da sam daleko od onog dana kada sam shvatila da se mama i tata neće više držati za ruke. Proživljavala sam razvode i rastanke, a pisala sam o prijateljstvu i o ljubavi- neke stvari su se morale brisati, a neke su se, kako priliči, i podebljavale. Prave stvari uvek se vešto kriju iza ugla. Jedino važno je ostati dete u srcu pa ne izgubiti entuzijazam za igranje žmurki. Nešto je nestalo dok nismo gledali- ja sam zauvek ostala u potrazi. Uporno sam bežala od političkih emisija, ekonomske krize, od gužve u pošti, svađa u gradskom prevozu (da, bas sam vas namerno zgazila i da, previše jako se oslanjam na vas). Radila sam u timu za psihosocijalnu podršku pri Crvenom krstu, vodila psihološke radionice u osnovnim i srednjim školama gde se kroz igru učilo drugarstvu, komunikaciji i spoznavanju sebe. Bila sam tamo gde se stvaralo dobro, a ne tamo gde se rezimiralo loše. „Čovek u zemlji Srbiji“ (mogućnosti tog čoveka su već toliko puta okarakterisane da ovaj izraz počinje da liči na rečničku odrednicu) više ne brine o tome što samo negativne vibracije šalje u svemir. U trku za Evropom, kao da gubi onaj slobodni duh kome se dive svi drugi Evropljani, zaboravlja na svoju autentičnost i postaje bezličnjak koji samo želi novac. A ja? Ja nalazim vreme da posmatram nebo, i da obožavam vazduh na Olimpu, ja se zaista čudim lišću i ledenicama, i drugim tvorevinama prirode, što su tako veličanstvene. Krijem se u mislima, postala sam devojka u bojama, pišem uglavnom prstima, tv gasim isključivo laktovima, kuvam divnu kafu i smešim se nikad lažno. Sastavljam spiskove onoga što želim da budem, a ne onoga što želim da bude. Učila sam i ja iskustva, samo što ih se više ne bojim- voljno ih učim i danas. Plačem ponekad kad mi se smeje i smejem se, smejem se, smejem se slobodno- kad plakala bih. Ispisana je između redova moja životna jednačina, koja me čini posebnom- sadašnjost iz korena seče prošlost, pozitivno potire negativno, smerno je potpuno ludo, uzročno se razlikuje od posledičnog, i to uz korekciju za nagađanje. Tajna formule je u najprostijoj stvari- u umeću da se beskonačno i bezuslovno voli. Život, priroda i ljudi. I dalje odsečno odbijam da budem deo materijalističkog sveta u kome nema mnogo srećnih. Uvek neko ima bolji auto, lepšu ogradu ili negovaniju kosu. To je svet bez pravila, kad god se okrenemo- neko ili nekog nema. Dosta ste žmurili, vi koji žmurite. Pogledajte oko vas- decu i bake, sportiste i umetnike, sve oko nas nam je dato. Dobili smo prirodu da je dodirujemo, da od nje tražimo, dobili smo duhovnost da je dosegnemo, dobili smo potencijale da stvaramo, konačno- dobili smo život da ga živimo. Svako može da izabere da bude eklektikos- “onaj koji bira”. Osnova dobrog života jeste u osećaju sigurnosti- pa osećajmo se onda sigurno u rukama Tvorca, ko god on bio- Bog, sfera ili zrak; budimo sigurni u rukama univerzuma- da radimo ono sto volimo i da se smešimo nad onim sto nemamo jer znamo da će nam ili doći ili nam nije potrebno; osećajmo se najsigurnije u rukama svojim- jer sve što je bilo- i bude, i sve što bude- biće. Nije kasno da saznamo da imamo pravo na to. Želja nam je inherentna, ali volja se stvara- ona određuje nas u meri u kojoj mi određujemo nju. Volja, a ne samo želja, za smehom, za zagrljajem i pravom rukom u pravo vreme, za čeličnom snagom da ne odustanemo od toga da živimo bolje danas, a ne bolje- od sutra. Divan dan? Možda to nije do dana, možda je do nas.
2 Komentari |
0 Trekbekovi
